Северац (не)пожељан гост у Приштини

pripadnici misije EULEX
pripadnici misije EULEX

Нема ме дуго, али ту сам свe време. Не мањка ми инспирација нити теме. Нажалост, превише их је јер се ствари развијају у негативном смеру сваким даном све брже и брже. EULEX се толико осилио да спроводи мисију не-права и тотално правно насиље над Северцима, да је свако од нас реално забринут да је “он следећи“ на некој тајној оптужници. Бесмисао бриселског Првог споразума се већ може видети у томе да сам наишао на интернет оглас за продају куће у центру Звечана или на новински чланак у вези убрзане продаје имовине у Ораховцу. Вода је дошла до крова, а ми Срби који још живимо на Северу, али и осталим деловима Космета, никада несложнији, никада пасивнији, никада више препуштени инерцији… Ако је интерес Брисела/Београда/Приштине тихи егзодус, да ми одемо одавде у року од 10 до 15 година, ваљда наш није?!?! Зато не пишем, јер ме све то нервира и ужасава. Понашамо се као стадо оваца које чека да буде заклано а ништа да предузмемо… Поготово, што знам да смо озбиљан фактор када знамо шта хоћемо, и потпуно сам убеђен сам да смо сами господари своје судбине…. Само…Изгледа… Не мислимо сви тако…

Pristina, iz vazduha
Pristina, iz vazduha

Прошлог петка, после више позива и дуго убеђивања прихватио сам позив својих пријатеља из мисије УН на Косову и отишао на ручак у Приштину. Узгред, нису били једини који су у претходном периоду звали, међутим, овај позив сам прихватио због тога што је реч о представницима статусно неутралне мисије УНМИК-а. Е сад!… Верујем да се некима од вас неће свидети овај мој чин због овога, онога или било чега… Шта сам имао тамо да идем и слично?!… Међутим, овог пута није поента на томе… После дуго, дуго, дуго година сам се запутио правац Приштине једино са српском личном картом издатом од стране ПУ Косовска Митровица (није први пут нити последњи да са њом путујем јужно од Ибра) у џепу…

tajlandСлагао бих кад би рекао да ми се тајландска храна није свидела, иако сам имао извесне континенталне предрасуде у вези исте, да услуга није била на нивоу и да то није био пријатан и опуштен ручак са пријатељима. Такође, признајем да на улици у самом центру Приштине нисам имао никаквих проблема, нити сам их тражио да не буде забуне. Такође, препешачио сам неких километар и мало јаче иако сам свe време био узнемирен и било ми је фрка да слободно говорим српски. Не зато што је то тамо данас можда објективно проблем већ предострожности ради. Давно су наши стари рекли кога змија уједе гуштера се плаши, а и речи Владике Данила су ми од средње добро урезане у сећање: “спуштах се ја на ваше уже умало се уже не претрже, од тада смо виши пријатељи“. Опрез је мајка опстанка! Проблем настане кад га најмање очекујеш, а и зато изазивати судбину …

KMПосле пар сати вратио сам се назад на свој Север. Одмах ми је било пријатније! Тако се увек осећам кад се вратим у Косовску Митровицу било то из Штрпца, Ранилуга, Грачанице па и Приштине. Домаћи терен је домаћи терен. До тада о Приштини озбиљније никада нисам размишљао. За њу ме не везује ама баш ништа! Чак и у “наше“ време тамо сам ишао веома ретко. Ми, чије је детињство било проклетих 90-тих, нисмо нешто пуно путовали ван места пребивалишта, што због санкција, криза, или предратних инцидената. Али и кад јесмо, не знам зашто, људи са Севера које познајем су у већини више гравитирали ка централној Србији. Ка Краљеву, Крагујевцу, Београду. У Приштину смо углавном слали студенте. После рата још мање је било потребе да идем тамо. Првих поратних година то је свакако био забрањен град из којег су Срби искључиво одлазили док коначно нису прогнани 2004. године. Што се мене тиче тај град је тада дефинитивно изгубљен. У сваком погледу. Након 2008. године био сам убеђен да је Београд опет наш главни град. Пошто су власти у Србији одустале од те могућности, ја сам се већ 2011. године определио да је мој главни град Косовска Митровица. И то ће се остварити пре или касније.

pris460x276Утисци! Реч је о граду који се стихијски прилично проширио и који се по личном убеђењу неплански изграђује. Исто је а и није исто оно мало око центра. Доста је младих људи, лепих локала, и катастрофалних гужви у саобраћају. Међутим, ти детаљиме и превише не занимају. Главни утисак је да су Срби су данас пожељни гости у Приштини. Добродошли су, само не у потпуности и не свуда. Нарочито ови са Севера. Наши јужни сународници су се на неку руку већ “одомаћили“. Они из остатка Србије и више од тога. Они су тамо чак и најчешће, а то све има везе са нормализацијом односа Београда и Приштине. Косово се мора показати као мултиетничко друштво отворено за све, а највише за суседе али и најбројније комшије/сународнике Србе.

73489_pristina-05-foto-goran-sivacki_gfАли Срби су данас само гости и једино гости у Приштини. Мислим да то треба тражити у чињеници да тамо више нема оних 40.000 Срба који су у том граду живели. Сада их је свега 50-так. До 17.04.2004. их је било “пуно више“, чак око 200. И као такви су добродошли. Дођу, виде, прошетају, сликају се, поједу, попију, тргују, неки и раде. И врате се. Врате се онамо одакле су дошли. Врате се у енклаве на југу. Врате се на Север. Врате се за Београд, Нови Сад, Смедерево, Ниш и остале крајеве Србије без Косова. И понесу мање више позитивне утиске. Лепа услуга, јефтина трговина, солидна плата, гостопримство увек најбољих трговаца на Балкану. А и тензије су после једностраног проглашења независности прилично спласнуле. Стварно се не сећам када се десио неки међуетнички инцидент у Приштини као што се много, много, много мање сећам када је неки Србин купио стан тамо… Тога се уствари уопшете не сећам, искрено, а знам да су многи у међувремену продали ;)…

И сада је све то идеално. И супер. И ствари су се “нормализовале“ и сада Срби безбедно шетају Приштином. Има их у институцијама, као и на јавном сервису, трговинама, на улицама, раде неке представе као што су “Ромео и Јулија“, и сад су они као ту. И као све је већ у најбољем реду… Али они нису ту!Нема их у својим становима, кућама, школама, продавницама, предузећима. Једина истина је да је Приштина данас град без Срба безбедан за Србе! Госте! А и зашто не би била?! Дођемо, прошетамо, оставимо неки динар, овај еуро, и одемо тамо одакле смо дошли. Добро… Можда неки и преспавају…

Vojnik KFOR-a cuva Hram Hrista Spasa , mart 2004
Vojnik KFOR-a cuva Hram Hrista Spasa , mart 2004

Зарад новог имиџа Косова, поготово у светлу бриселских разговора као мерило напретка и побољшања стања на терену и помирења, можда и због директних притиска међународне зајединце, појавила се потреба већег присуства Срба у Приштини … Међутим, колико год да то изгледа реално. То је само на површини. Видљиво. Да би дошли до суштине требамо мало дубље загребати. И поред све успешније нормализације односа Београда и Приштине, и отпочетог процеса интеграције паралелних институција, уз огромну подршку Брисела и представника водећих западних земаља, као гром из ведра неба дође изјава косовског премијера Тачија у вези рушења незавршене цркве Христа Спаса у Приштини “које ће касније доћи на дневни ред“. Последњи видљивисимбол битисања Срба у Приштини је баш та црква. У ужем центру града. И зато је на удару, јер је друга црква Светог Николе много мање уочљива и приметна, па самим тим представља мањи проблем, иако је то није спасило спаљивања у мартовском Погрому 2004. године. Нећу се освртати на религијске разлоге и потребе верника српске православне цркве на Косову за овим храмом , нити имовинско – правна питања на које се позивају косовски политичари, јер ако их има за њих је надлежан суд, нити на чињеницу да је храм започео Милошевић као најјачи аргумент против истог. Али као тотални лаик ценим да политичари који желе да представе своју територију као мулитиетничку, мултиконфенсионалну, проевропску, која уважава све своје грађане и поштује основна људска и мањинска права не би смели да се залажу за рушење недовршеног храма, већ напротив требали би да уложе труда да исти буде довршен. Толико о искрености косовских политичара, и спремности дела, бојим се већинског, албанске заједнице да прихвате да је Косово наше колико и њихово, и њихово колико и наше. И колико реално желе нашу интеграцију. Гробља, манастири и споменици су последњи видљиви трагови постојања Срба на простору Космета. И зато су на мети. Преостали видљиви белег нечега српског у центру Приштине је та црква. Док они постоје свакако је просечном странцу, који на Косово често долазе, у најмању руку чудно где су људи који су та места правили или ко их је тамо сахрањивао. Енклаве су посебна прича одумирања. Док је Север свуда етикетиран као криминална средина која се сама по себи због тога у широком луку избегава.

spomenik-njegosu-pristina
Sruseni spomenik Njegosu ispred biblioteke, Pristina 1999.

Одлазак Срба у Приштину је уствари врх леденог брега. Отвореност града Приштине за наше постете, клопу, трговину, шетњу је такође онај видљиви део леденог брега који нови владаоци Косовом као и прогресивни део албанског друштва желе да представе странцима и наметну као уобичајно правило понашања. Али онај огромни, највећи део истог брега је испод површине. Сви проблеми се гурају тамо. Нема више 40.000 старих Приштеваца српске националности, као ни 250.000 Срба на Косову. Интеграција да, али без људи са Севера. Радна места за Србе али без признања диплома Универзитета у Косовској Митровици. Помирење да али без истине о страдању Срба и злочинима Албанaца. Повратак да али без повратка у градове. Европски стандарди у погледу људских права и слобода али без храма Христа Спаса у Приштини. Право гласа да, али не и за расељене и избегле. Слобода кретања уз РКС таблице помоћу којих су одређеним ознакама Срби означени као ономад Тутси пред геноцид у Руанди… У тој обичном оку невидљивој зони је и мржња, нетолеранција, сви заборављени и никада разрешени злочини… Без реалне трансформације и промене односа према потребама Срба, косовски Албанци постају друштво слично Милошевићевом (што ми је лично драго), јер тиме расту наша права на отпор и побуну. Албанци и Срби могу да живе само једни поред других, никако заједно. Уз превелике амбиције, Брисел уз подршку Београда, покушава да нас натера да прихватимо да живимо у друштву, које нам једино на силу, у преговорима, даје основна права на кашичицу не поштујући наше достојанство, и у којем би требали да будемо “гости у сопственој кући“* или грађани другог реда и да се уклопимо у намењену нам пројекцију…

Данас на брзину оволико… Али нек се спреми EULEX… Њихов (не)рад је постало моје највеће интересовање. Та балафурдија која за ништа троши милионе мора бити раскринкана, и о ономе што они раде појединцима из српске заједнице на Косову и Метохији мора се јавно говорити. Док ћутимо свако од нас је Колић, Цветковић, Лазић, Вујачић, Ђорђевић, Делибашић, адвокат Васић или Оливер Ивановић… Или може поделити судбину 11 путника аутобуса Ниш екпреса или деце у Гораждевцу а да за то никада нико не одговара…

 * Име последњег извештаја ICO (International Civilian Office ) пред затварање
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s