Монодрама

Dušan Lj Milenković

Сцена 1.

Место: Амфитеатар

Учесници: Ја, Публика

Излазим из мрака кораком који утишава комешање публике. Седам на камену коцку постављену на средини круга. Скидам шешир, откопчавам горње дугме кошуље, заврћем рукаве на кошуљи, почињем.

–        Значи постоје две врсте људи на овом свету. Не, лупам! Постоји четири врсте људи на овом свету, али постоје две траке којим људи иду кроз живот. Већина иде првом. Ова трака је дводимензионална компјутерска игрица Супер Марио. Сећате се те игрице са краја двадесетог века? Игра има површину, нема дубину. Супер Марио иде напред, не може да стане, избегава препреке, савладава непријатеље, и скупља бодове. Дакле, већина људи иде кроз живот површином, не дубином. Не разумете? Могао бих да повежем све метафоре игрице Супер Марио са тезом коју заступам – од тога да Марио стално иде напред и не може назад, па преко тога да има препреке које савлађује али и неколико живота тј прилика…

View original post 2.796 more words

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s