Kada dođe mart sve je nekako sumorno

„Pitanje statusa Kosova, kao i specijalnih veza sa RS, postavio sam ne kao pitanje emocija, prava, mitova, prošlosti, već državnog statusa i međunarodnih ugovora. Meni je jako žao što su kod nekih ljudi u Evropi i svetu dobri Srbi i demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje… “ Zoran Đinđić 27.02.2003. godine

27-mart-1941-godine-u-Beogradu-demonstracijePosmatrajući noviju srpsku istoriju, nema značajnijeg meseca od Marta. Naročito ukoliko se osvrnemo na zadnjih dvadesetak godina, onda nema ni sudbonosnijeg, ni tragičnijeg, niti tužnijeg meseca u toku jedne godine. Toliko je strašan da ga slobodno mogu nazvati KOBNI MART. Ako ostavimo po strani datume poput 27. marta 1941. godine kada smo jasno rekli ne najvećem ludilu u Evropi, ujedno odlučili da to NE platimo poprilično skupo, i zadržimo se samo na zadnje dve decenije ostaje nam samo da ovaj mesec proglasimo mesecom sećanja jer je i previše dana u njemu koji zavredjuju naše pamćenje. Zla sud, neka druga mračna sila ili ko zna šta već ‘nas’ (ipak smo neki kolektivitet) prati i strašno pogadja baš u Martu. Ne zna se koji datum na toj tamnoj lestvici zauzima značajnije mesto (baš slavna borba), i kako ih god čovek poredjao, bilo to hronološki kako su se dešavali ili kalendarski kako nas opominju i bude sećanja na teške trenutke, sate, dane i mesece bola i patnje, sledeći datumi su obeležili naše živote, generacija koje su ih doživele i preživele, generacija koje će indirektno snositi posledice martovskih dogadjaja, kao i generacija koje dolaze jer će sigurno će ostati u ’kolektivnoj’ svesti. ’Sudnji’ 24. mart 1999. godine, ’katastrofalni’ 12. mart 2003. godine, i onda dva ’Kosovska’ 17. marta, jedan 2004. a drugi 2008. godine (posledice prvog potiru u momentima prisećanja sve strahote drugog). Tu je i sporni 11. mart 2006. godine, nekima značajan, nekima totalno beznačajan, ali on kao činjenica postoji dok će sud o njemu, kao i o svemu dati vreme odnosno magistra vitae. Takodje ne bih izostavio ni 3. mart 2004. godine, dan kada je na Svetoj Gori gorelo nekoliko vekova istorije, kulture i pamćenja Srbije. Opredelio sam se da ih navedem onim redom kojim sam ih doživeo, preživeo i proživeo.

bombardovanje24. mart 1999. godine. 19:30. Predsednik Savezne Vlade, Momir Bulatovć proglašava ratno stanje, samo dan od uvodjenja stanja neposredne ratne opasnosti. RAT! Osećao se u vazduhu mnogo ranije, naročito na Kosovu, gde se u nekoj slozenoj formi odvijao već od kraja 1997. godine. Prve bombe su usledile odmah po toj objavi, vec u 19:39 bombardovan je Belaćevac u blizini Prištine. Počelo je! Neki su objavu rata doživeli i kao olakšanje, ipak je došlo do formalizacije stanja koje je trajalo čitavu godinu, a možda i duže. U Kosovskoj Mitrovici, makar u glavama gradjana svih nacionalnosti to se desilo nekoliko časova ranije. Tokom neuspešnog testiranja sirena došlo je do neke greške,pa su arlaukale punih 40-tak minuta, ispraćene naletom dva aviona RV VJ u brišućem letu. Panika od nepoznatog ’neprijatelja’ ili ’prijatelja’ (u zavisnosti kako je ko doživljavao NATO) dovela je u ista skloništa jedini put Srbe i Albance, sa istom zebnjom od neizvesnosti, sa istim strahom šta budućnost donosi. To je bio samo početak 78-o dnevnog stradanja od strane ’Milosrdnog Andjela’, tona i tona bombi svih vrsta: krstarećih, kasetnih, grafitnih, termovizijskih ili laserskih, desetine i stotine časova vazdušne opasnosti, različitih aviona na nebu i dejstava protivvazdušne odbrane. Težak period, jer je rat koji je već dugo bio oko naših granica, stigao u naše dvorište, u kome smo svi u zemlji bili jednaki. Jednaki u strahu, jednaki u bolu, jednaki u isčekivanju. Taj dan nije značajan kao npr. Hristovo rodjenje da bi se po njemu računalo vreme, ali posle njega mnogo toga u svetu, ni kod nas nije isto. Za svaku svadju, tuču ili sukob su potrebne dve strane, tako da uglavnom obe budu krive kad do sličnih dodje. Da je bilo dobre volje na svim stranama do Ludila, koje i dalje traje, ne bi ni došlo. Bilo kako bilo ono je formalno okončano dva i po meseca kasnije Vojnotehničkim sporazumom i Rezolucijom 1244. Traženje uzroka i nečije krivice za sva ta dešavanja opet ostavljam učiteljici života. Ali za posledice kao što su Grdelica, Kuršumlija, Aleksinac, Niš, Novi Pazar, KBC Dragiša Mišović, zgrada RTS, mala Milica Rakić, braća Milić, izbegličke kolone od kojih se neke još nisu vratile svojim domovima, mostovi, aerodomi, zgrade, trafostanice, zgrade, kuće sigurno nismo krivi MI, koji smo spremni da preuzmemo odgovornost za ono što je Milošević učinio u ’naše’ ime, već onaj ko je birao mete.

Djindjic sahrana12. mart 2003. godine. Prošlo je neko vreme. Mi smo svoju (kolektivnu) krivicu (iako smatram da je odgovornost uglavnom pojedinačna) za prethodnu deceniju prihvatili, krenuli nekim drugim putem, uz dosta unutrasnjih trzavica, opterećeni velikim problemima kao što su očuvanje zajedničke države, nerešenog problema Kosova, saradnje sa Haškim tribunalom. Glavni nosioc i ključna figura promena je Djindjić. Mislim da je bilo malo posle 13 časova. Sa predavanja sam otišao do grada nešto da jedem. Uvek mi je bilo neverovatno da kad god se nešto strašno dešava u vazduhu se osća neka napetost i prati je uglavnom sablasno čudna tišina. I tog dana prolazeći svojom ulicom osetio sam to rečima neopisivo stanje koje uglavnom najavljuje nesreću. U prodavnici brze hrane me je dočekala vest za nevericu. Izvršen je atentat na Zorana Djindjića. Da je bio koban moglo se pretpostaviti, pa je i nada da nije najgore brzo nestala. Rešavanja političkih neslaganja na nasilan način uvek sam se grozio. Samo nemoćni mu pribegavaju. Naročito su mi gnusna politička ubistva. Mnogo puta se u modernoj Srbiji (i Jugoslaviji) drugačija politička pripadnost i stav plaćao glavom. Od Karađorđa, preko Mihajla i Aleksandra Obrenovića, Stjepana Radića (iako nije Srbin), Aleksandra Karadjordjevića, pa sve do Ivana Stambolića. Definitivno je da Srbija u tom pogledu nije izašla iz srednjeg veka. Jedino gde sam sklon kolektivizaciji krivice to je u slučaju Zoranovog ubistva. Pored onog profesionalnog ubice Zvezdana Jovanovića, neposrednog izvršioca zločina, i ekipe organizatora zločina Ulemeka, pokojnih Šiptara i Kuma sa svim članovima Zemunskog klana, stojim iza toga da ga je ubila Srbija. Bio je previše brz za kljakavu Srbiju koja nije mogla da ga sledi. Bio je ispred vremena. Hteo je da menja mentalitet Srba, njegova Srbija je bila zemlja XXI veka, dok pola zemlje živi u XIX. Hteo je progres, mnogi su hteli stagnaciju, ipak su na nju navikli. Hteo je rad, mnogi su u komunizmu i devedesetim navikli na apsolutni nerad, sve suprotno im je smetalo. Bio je pragmatičar, a Srbija je zemlja sa najviše demagoga. Promene su bolne, a Srbi su u stvari mekušci. Njegova vizija ga je skupo koštala. Obarač su povukli svi oni koji su želeli smrt ’izdajnika’, svi koji su znali ili pretpostavljali šta može da se desi. Ubili su ga oni koji nisu učinili ništa da spreče generisanje atmosfere netrpeljivosti prema njemu. Odgovorni su mediji koji su potpomogli kreiranje te atmosfere. Krivi su oni koji ga nisu zaštitili. Indirektno krivi smo svi (mi) što ga danas nema, jer većina nije mogla da ga prati. Izgubiti vizionare kao što su Mihailo Obrenović ili Zoran Djindjić su nedanoknadivi gubici za male zemlje kao što je ova naša napaćena Srbija. Dugo vremena sam strahovao da je to prelazak preko linije posle koje nema povratka, danas sam siguranda za nas nema nade.

mortoNepunu godinu posle najvećeg gubitka moderne Srbije, kao opomena je došao 03. mart 2004. godine. Plamen u Hilandaru je bio kao najava još veće nesreće i stradanja na koje dugo nismo čekali. Ubrzo je stigao 17. mart 2004. godine. Dan kao i svaki drugi. Ili nalik na to. Bilo je oko 11 sati i izuzetno lepo i toplo vreme. Krenuo sam od kuće ka kancelariji u Studentskom medija centru koja je pored samog mosta, linije razgraničenja u Kosovskoj Mitrovici, opterećen razmisljanjima o konferenciji koja je trebala da se odrzi od 25. do 28. marta o Ljudskim pravima Srba i ne Albanaca na KiM-u (koja nikada nije održana, a čiji je cilj bio da ukaže na potencijalnu opasnost od nereda na Kosovu) i čiji smo organizatori bili (studenti Pravnog fakulteta) i koja je imala međunarodni karakter. Ni na kraj pameti mi nije bila mogućnost da će me kod mosta sačekati razularena masa Albanaca (neću im dodeliti neki drugi epitet zbog političke korektnosti), pripadnici UNMIK specijalne policije koja sa sve bornim vozilima beži od te mase i nekolicina mojih sunarodnika koji su bili rešeni da do poslednje kamenice brane svoje domove, porodice pa i grad od onih koji su hteli to da otmu (http://www.youtube.com/watch?v=sqZRLBqQjcs snimak kako je sve pocelo u K. Mitrovici). Neredi su otpočeli, uz nevidjenu medijsku hajku kosovskih medija, preneli na enklave, a konačni bilans nasilja, nastavka onog iz 1999. godine, odnosno kulminacija svega sto se desavalo i prethodnih godina (Staro Gracko, Autobus Niš expresa, Goraždevac, porodica Stolić u Obiliću), je poražavajući. 19 ubijenih od kojih je osam Srba (dvoje u Kosovskoj Mitrovici), 950 povredjenih (22 teže) uključujući i veliki broj pripadnika međunarodnih snaga, 5000 prognanih, 35 uništenih manastira, 1000 kuća i deset škola, bolnica i domova zdravlja. U nasilju je učestvovalo oko 80.000 kosovskih Albanaca, u prvom redu mladih ljudi. Šest gradova, kao i devet sela je ostalo bez Srba. Strahote tih dana teško je opistati, a reči admirala Gregori Džonsa da je reč o etničkom čišćenju dovoljno govore o razmerama nasilja. Slike su obišle svet. Svet se zgrozio, Srbija zanemela! Kasnije istrage UNMIK-a i KFOR-a potvrdile su da je nasilje organizovano i da iza njega stoje visoko rangirani Albanski političari koji i danas participiraju u izvršnoj vlasti neovisnog Kokosova. Posledice nasilja su i danas vidljive. Svega je 20-tak njih kažnjeno uglavnom prekršajno za sve navedeno?!?! Ni pre pet godina, ni danas, niti će mi ikad biti jasno da neko za sve ovo, bude nagradjen državom?

FoNet/AP-REGIONI-KFORVreme je prolazilo, mnogo toga se dešavalo, a mesec dana po proglašenju nezavisnosti meni izuzetno zanimljive države Kokosovo, na dan obeležavanja Pogroma iz 2004. godine svoje mesto u novijoj istoriji uzeo je opet još jedan dan u martu. O drugom Kosovskom 17. martu, onom iz 2008. godine, kada je došlo do sukoba kod Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici, koji je rezultirao sa 15-oro teže povredjenih Srba od kojih je jedan za ceo život ostao totalno nepokretan, preko 150 lakše povredjenih, oko 70 uhapšenih radnika pravosudja, jednim stradalim pripadnikom specijalne policije UNMIK-a, kao i stotinak povredjenih policajaca i vojnika KFOR –a  imao bi mnogo toga da kažem, ali to bi opteretilo ovaj tekst. Možda nekad o tome i napišem koji red…

dacic-thaciI polako dolazim do kraja. Izgleda da je tako moralo da bude. Opet se sudbina Srba sa Kosova rešava u martu. Mislim da je za očekivati da će se 20. marta u Briselu “desiti“ kakav takav dogovor između Dačića i Taqi-ja, na njihovu obostranu korsit a na štetu Severa u prvom redu, a onda i svih ostalih Srba na Kosmetu, osim onih okupljenih oko SLS-a i Slobodana Petrovića, jokera u rukavu mr. “Zmije“ (to je uzgred Thaqijev nadimak)…. Kako god! Šta god da se dogovore, mislim da moramo nešto drugo imati u vidu. Nesreća nam se dešavala i nije nas uopšte štedela. Nekada smo je i sami tražili, nekada je dolazila stihijski, kao oluja ne ostavljajući nam mogućnost da se zaklonimo… Šta iz nje trebamo da naučimo? Prosto! Trebamo oprostiti za svu nepravdu koja nam se dešavala. Hrišćanski je, ljudski je, jedino tako možemo krenuti napred. To ne znači da na zlo koje su nam drugi nanosili treba da zaboravimo. Nipošto! Ni po koju cenu ne smemo to sebi da dopustimo. Trebamo redovo podsećati naše prijatelje koji su zaboravili da smo mi ustavri prijatelji, na nepravdu koju su nam naneli! Trebamo ih podsećati na onu nepravdu koju su nam drugi nanosili a oni ostali ravnodušni. Zbog onoga što su učinili oni moraju da se stide, a ne mi. Ipak su i oni grešili i pogrešili. Plašim se najgoreg, to bi bilo da nam se desi ono čemu smo najčešće skloni. Da zaboravimo a ne oprostimo. I onda kad se prisetimo da opet do izražaja dodje naša destruktivna strana. Pa onda opet sve nanovo. Glavom kroz zid ili obezglavljenje vizionara, a možda i jedno i drugo ujedno. Valjda smo naučili lekcije. Moramo slediti viziju. Moramo je živeti. Jedino tako ćemo postati ozbiljan i odgovoran narod prema sebi i drugima, sposoban da se za svoje interese bori. Moramo živeti u novim okolnostima XXI veka, ali i držati do sebe. Jeste teško, možda naizgled i neizvodljivo, zbog toga sam da čitav mesec mart bude mesec sećanja, mesec opomene i mesec odgovornosti….

Advertisements

One thought on “Kada dođe mart sve je nekako sumorno

  1. I hope you are wrong and everything works out okay for people in the North. Many people think that Kosovo, by its actions, has lost all moral right to rule the North or minorities more generally and I believe that the cause of an independent part of Kosovo for the Serbs and other minorities (Jews, Gorani, non-nationalist Albanians) is just, legitimate and proportionate.

    Sorry for writing in English but having to hurry!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s