Kад Северац посети остатак Космета

“Колашинац, кад му догори, опали пушку, па побегне преко границе. Рогожњанин скрсти руке, па трпи зулум. Косовац гледа кад му Арнаутин одводи јединицу кћер и кукавички изговара: „Слатка је, душа, господине!“… А овај Моравац, за кога би и Пећанин и Колашинац помислио да је заиста каурин и просјак, зубима држи комад српске земље да га сачува Србији…“

Прекјуче сам путовао службено јужно од Ибра. Мислим да ми је то био тек трећи одлазак у тај део Космета, након проглашења независности 2008. године, а по први пут сам провео, иако радно, неколико сати у косовском поморављу након кратке посете Грачаници. Био сам у Ранилугу, једној од српских енклава на Косову, на свега 2 км од административне линије са централном Србијом… Само 2 километра, и реч је о енклави, а моја Косовска Митровица је на 50 километра од исте линије која нас на овај или онај начин одваја од остатка НАШЕ Србије, па опет нема ни речи о томе да ми Северци живимо у енклави…. Али о томе мало испод… Путовање је на мене оставило јак утисак… И ноћ по повратку пре спавања, и јуче сам размишљао о утисцима, о Косовском проблему, решењима, животу, борби… И толико их је да уколико покушам да их пренесем све, написаћу роман…

Путовали смо возилом са РКС таблицама. Иако сам имао трему од пута пре поласка, увидео сам да је била беспотребна. Ми са Севера смо се јасно оградили од Албанаца. Сматрамо их за опасност по наш опстанак и третирамо као непријатеље (као и они нас, да не буде забуне). Живимо одвојене животе, без превише међусобних контакта у последњих 13. година. Међутим, тако је било и пре рата. У Звечану се знало да само излазе Срби, док је у Косовској Митровици свако имао своје шеталиште, кафиће, школе, и тада је мост на Ибру био “нека граница“.  Зато и помало зазиремо кад смо на “њиховој“ територији. Међутим, за разлику од претходна два пута када смо преко Космета ишли возилима са старим КМ таблама, овога пута сам се осећао скроз опуштеније. Чак нас је у повратку код Милошева зауставио Албанац који је неких 30-так секунди причао нешто на свом језику, док смо га ми бледо гледали и мудро ћутали. Да би по његовом одласку закључили да нас је упозорио на то да нам не раде оба штоп светла. Очигледно није провалио да смо Срби. 😀 Ето неке предности и РКС таблица. 😛 Косовске таблице Србима јужно од Ибра омугоћавају да се лако да “утопе у масу“ (осим ако оне чувене кобинације бројева таблица које се додељују Србима нису уствари нешто слично ономе што се дешавало у Руанди, означивање мањинске заједнице за уништење када за то дође време). И мени је разумљив донекле њихово прихватање услова које им тзв. Косовске власти постављају. Лична документа, изводи, држављанства,  таблице, рачуни, порези… На крају крајева опстали смо на Космету захваљујући томе што смо знали да се прилагодимо свим страним завојевачима и њиховим албанским творевинама на овој територији.

Излаз из јужног дела Косовске Митровице или улаз у град из правца Приштине и православно гробље. Са запаљеном капелом, на месту где су некад били гробови изграђеном перионицом аутомобила, и са срушеним готово свим споменицима. Сликовити пример системског затирања српског присуства на Косову. Можда је и живот тако удесио те је на улазу у северни део Косовске Митровице са обе стране пута муслиманско гробље без иједног срушеног споменика. Ова два гробља као сведоци постојања кроз историју оба народа на овим просторима, су показатељи цивилизацијског степена на којима се налазе Срби и Албанци. Реваншизам према Србима као део освете. Једини могући разлог који су могли да продају странцима. Страдали од Милошевића и његове полиције и војске па чланови породица које су изгубили неког свог узели да се свете Србима. Али кога су то гробови убили? (питање за покровитеље косовске независности)… И како то силни еврпски званичници, службеници, судије и тужиоци, који нас узгред терају у то модерно демократско и мултикултурно друштво и новонасталу државу, по сваку цену, који готово свакодневно пролазе поред оба гробља никада да примете поменуту разлику и однос према мртвима, и проговоре о томе, ипак је Европа колевка цивилизације, не?!?

Утисак из Грачанице. Косовска општина Грачаница, формирана по Ахтисаријевом плану, која обухвата читаво централно Косово насељено српском популацијом, на терену показује своју присутност и деловање. Уређена је централна улица у Грачаници или нпр. корито реке. И то је позитивно. Рекли би ради се нешто видљиво (томе су међународни представници на Косову склони). Али живи ли се од лепо сређене улице?!? Тешко! Прошли смо у повратку и од Грачанице до Лапљег села. То је неколико километара пута кроз њиве који је био раније у много лошем стању, и ту је држава Србија показала на пластичном примеру своју незаинтересованост за свакодневне проблеме преосталих Срба на Косову. Тај пут је реновирала иста та косовска општина, али је и обичном смртнику на први поглед лако уочљиво да је на том пројекту опрано неколико стотина хиљада, можда и милиона еура које су вероватно поделили албански извођач, међународни донатор и представник општине Грачаница којем је то био приоритетни пројекат. Пут кроз њиве је осветљен уличним светлима постављеним на бандере које би сваки већи град пожелео, и пешачка стаза поред пута којом ако неко прође у току дана поплочана је коцком којом би се подичио и град Београд. Бесмислено утрошен новац. Просто се питам зашто ти “добри људи“ који су ту да буду сервис локалној заједници нису новац уложили у производњу, односно у неку мини-фабрику нпр. шампињона?!? Даље, врло битно! Општина Грачаница је у тренутку док су се цртале мапе обухватала искључиво српска села са просеком од око 85% српског становништва. Децентрализована је у циљу да Србима олакша живот и обезбеди какву такву самосталност у односу на Приштину. Возећи се даље ка крајњем западу нове општине прошли смо поред огромног насеља Маригона 2. Према речима колегинице која живи у Скуланеву, изграђено за мање од годину дана. Реч је о читавом граду са целокупном инфраструктуром (укључујући и школе), у којем по мојој процени може у тренутку да се усели преко 5.000 људи. Нисам ни стигао да се запрепастим, јер ме је дочекало још страшније сазнање да стамбено насеље под именом Маригона 1 постоји и у Чаглавици (иако се ограђујем јер не знам шта се тачно десило са Чаглавицом кад је у питању формирање општине Грачаница тако да је могуће да је оно у општини Приштина). Без обзира, само то једно елитно стамбено насеље значи да неко планира намерну промену етничке структуре у косовској општини Грачаница, и страшно је да је иста Општина сигурно дала сагласност за изградњу поменутог насиља.

Гњилане… До 1999. године град на Косову са највећим бројем Срба процентуално. Око 30% чини ми се. У току рата најмање ратних дејстава је било у овом крају. Свега неколико запаљених албанских кућа, и нешто мало сукоба, али као захвалност због тога након повлачења војске је дошло до свакодневних  ликвидација и прогона. Крвави посао је завршен у марту 2004. године. А данас? У једној речи!  Туга! Неколико десетина старијих Срба је испред импровизоване пијаце код Цркве близу центра, последњег места где се још окупљају. Вероватно на ивици егзистенције, али су ту. Чувају право на постојање и на наду… Прстен око Гњилана прави неколико великих српских села. Територијално великих. Рекао бих и повезаних. Изнад њих су такође српска села која данас чине општину Ново Брдо, која је прилично близу Грачанице. Могуће је их је територијално повезати у компакну целину. Доста шума и обрадивог земљишта. Крај делује богато.

На уласку у Ранилуг нас је дочекала државна застава Републике Србије. Не могу да речима опишем осећај када сам је видео. Било ми је драго и осећао сам се поносно, иако сматрам да се љубав према домовини носи у срцу и не исказује симболима.  Ту на крајњем југо-истоку покрајине вијори се застава, као пркос, али и као доказ опстанка српске заједнице и гаранције држави Србији да има тапију на нешто што је њено, и да они људи у окружењу стрпљиво чувају то право. Чуо сам да су је и Албанци једном украли, очигледно и њима она значи иначе им не би сметала, али и да су локални мештани брзо поставили нову. Има очигледно нечега и у симболима. Кажу још мештани, долазила им РОСУ једном али је отишла без да им исече телефонску централу.

Срби на Косову деле судбину Хазара или Мохиканаца. Али разлика између српских средина на југу и Севера је огромна. И после једногодишње окупације и покушаја интеграције који ће се појачавати из дана у дан Север ће бити тврди орах, на којем ће тзв. Република Косова сломити зубе… Цитат са почетка је из  приповетке  Григорија Божовића “Оклопник без мане и страха“, о периоду великог турског и арнаутског зулума пред Балканске ратове и о стању и односу српске заједнице према насиљу које су трпели. Захваљујући свим наведеним особинама Срби су опстали и сачекали ослобођење. Рекао бих да смо и после 100 година на истом. Пред ослобођење стожер окупљања Срба је био конзулат у Приштини, школе и Црква. Слична ситуација је и данас на југу Космета. Црква, школе и нешто мало преосталих институција су веза са матицом. Зато су енкаве су пример опстанка. Док је Север нешто друго, симбол отпора и борбе. Ново-стара власт у Београду планира почетак политичких преговора са Приштином у околностима које нашој страни не иду баш на руку, чије ће резултате потврдити референдумом. Опозиција их неће спутавати. Вероватно ће последња битка Србије за Косово бити уствари битка за Север Косова. А услов за чланство у ЕУ у виду признвања Косовске независности биће све јачи. Данашњу Србију велике силе враћају на границе берлинског конгреса 1878. године. Међутим, Србија је након тог конгреса имала јасан циљ: ослобођење старе Србије и радила је на томе дугорочно, што је на крају успела да уради кад су се све околности поклопиле. Страхујем да данашња Србија нема ни Ц од циља, осим ако он није дизање руку од свега. Само се надам да ће србијански политичари у директим сусретима са тзв. званичницима Косова  успети да нађу најбоље могуће привремено решење и да се неће играти са признањем независности. Или ако којим случајем дође до неког новог Конгреса и мењања граница, да поведу рачуна о томе да сем Севера има и још средина које се могу вратити под пуну власт Републике Србије.

А до тада Мохиканци ће полако нестајати …

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s